Од нашег дописника/From our correspondent

Дамир Јаклин рођен је 1968. године у Чаковцу. Дипломирао је историју и географију, ради као учитељ, волонтира у цивилном сектору, бави се писањем, покушава се бавити музиком... “Приземље” је збирка 23 краткe приче у којима аутор, с једне стране, искрено до сржи огољује свој живот аутобиографским сличицама које функционирају као фрагменти општих тема; с друге стране, стиче се утисак да је то само део пишчеве интиме, полуинтиме и његовог “јавног лика”, и, као да књига чека наставак у којем ће бити осветљени и други углови његовог живота. Иронија која извире из прича у “Приземљу” местимично поприма облик сарказма; каткад између редова, често брутално изравно. Победник је такмичења Града Чаковца 2005. године.

Sentarije

 Putujem

Jurij Gagarin je obletio svijet u nekoliko sati, a koliko je meni trebalo do Sente, samo par stotina kilometara udaljene od Čakovca? Cijela vječnost!

Nekoliko dana rovarenja po svim mogućim internetskim voznim redovima, nekoliko telefonskih poziva na stanice i kolodvore, nekoliko razgovora s prijateljima i znancima – sve to nije dalo ni za mrvicu bolji rezultat od plana koji sam napravio samostalno još puno ranije; rupe su prevelike, prilika za gubljenje vremena u skoro svakom gradu ima napretek - bit će kava, čitanja novina, šetnji po parkovima, svega i svačega dok se na peronu ne pojavi neki vlak ili autobus za nastavak putovanja…

Imate vremena, ne žurite!

Zanimljiva je ta osječka tramvajska mreža, samo uokrug, nema brojeva na tramvajima već nešto piše (naziv kvarta ili ulice, sve nekako nepoznato ili napola poznato), i tako ja uredno kupih kartu (ne bi bilo pristojno, je li, ne kupiti kartu nego se bezobrazno švercati, pa još u gradu u koji sam došao prvi put…) i povezoh se s Korza prema kolodvoru. Dva ruksaka, veliki i mali, leže kraj mojih nogu na podu tramvaja, vukao sam ih sobom po cijelom gradu jer garderoba ne radi ni na željezničkom ni na autobusnom kolodvoru; sve se popravlja, uređuje, počevši od Varaždina, preko Koprivnice, pa Slatine, sve do Osijeka. Turistička sezona je u punom jeku, nema smisla to raditi zimi, treba strancima pokazati da smo radin i vrijedan narod!

Vruće je. Jedva čekam da se pojavim na stanici. Još malo, evo, samo da ovaj autobus krene i skloni se s tramvajske pruge, začas smo tamo! Hm, zašto se ovaj ne sklanja? Aha, pa uopće nema vozača u tom autobusu, zanimljivo! „Ovdje ćemo stajati desetak minuta“, kaže tramvajac ravnodušno, „a zatim nam treba još oko pet minuta do kolodvora.“ Prošlo je deset, pa jedanaest, pa dvanaest minuta, vozač tramvaja više nije ravnodušan, traži svog autobusnog kolegu i konačno ga pronalazi u obližnjoj krčmi! Gledam na sat, za petnaest minuta kreće mi autobus za Sombor, bit će zabavno ako ne stignem na vrijeme! A nikako ne mogu stići ako se ova dvojica ne maknu s ovog mjesta! I tako, dok se oni nešto razjašnjavaju i možda su obojica sretni što će imati malo dužu pauzu, ja se miješam i stavljam veto na njihovu pauzu! „Oprostite, ali ja za nekoliko minuta trebam biti na kolodvoru, imam bus za Sombor, možemo li krenuti?“ „Bus za Sombor?“, pita vozač autobusa. „Pa, nema problema, svaki čas vam voze tamo, imate vremena, ne žurite! Stići ćete na sljedeći!“  „Sori, ali sljedeći mi ne paše, jer onda gubim vezu za dalje!“, zarežim i ošinem ga pogledom. Tramvajac širi dlanove, pali se mašina u autobusu i ovaj se sklanja s tračnica.

Imate vremena, ne žurite!...

Iovi i bovi

Baš sam tako zamišljao Dunav, monumentalno izgleda među svim tim rijekama i rječicama preko čijih mostova sam dosad prelazio. Ta ogromna masa vode nosi u sebi nezamislivu snagu, snagu koja je jednog davnog dana, prije milijuna i milijuna godina, probila Đerdapsku klisuru i neometana ni od koga, posebno ne od takvih sićušnih stvorenja poput ljudi, nastavila put prema Crnom moru. Ne bih znao koji to i kakav vrag ponekad izađe iz ljudi pa mu se oni svakih nekoliko nekoliko desetaka godina potpuno predaju, on ih nabode ostima i nosi u luđačke poduhvate iza kojih ostaju spaljena sela i srušeni gradovi oko takve veličanstvene prirodne pojave… Zar nemaju nimalo poštovanja prema nečem što je veće od nas, od svih naših banalnih podjela, postavljanja graničnih kamena, pregledavanja smiješnih malih knjižica i udaranja pečata u njih?

Vozač autobusa ne obazire se na te banalnosti, praktičan je on čovjek; vrijeme je novac, čemu ga samo tako gubiti? Vozi slalom između automobila i kamiona koji strpljivo čekaju na red za pregled papira, parkira pred samom rampom, i, kad ga policajka pita „Na carini ste bili?“, spremno odgovara „Jesam!“. Rampa se otvara, kamioni i automobili i dalje strpljivo čekaju u koloni, „quod licet Iovi, non licet bovi“! Naš šofer je pravi Jupiter, grabi on dalje po cestama Srbije, dok kočnice sveudilj škripe. Sombor se nazire u daljini.

Imaš sitnog?

16:59, zadnji put cviljenje kočnica, i autobus se zaustavlja u Somboru. Od gradskih i prirodnih ljepota najzapadnijeg vojvođanskog grada imam vremena samo za šalter informacija gdje pitam za bankomat (nema ga u blizini), za mjenjačnicu (nema je u blizini), i, nakraju, šofera može li mi naplatiti vožnju u eurima. Naravno da može, polazimo odmah, Sombor ću upoznati na internetu… Nemam sitan novac, samo 10 eura (čast onima kojima je to sitno, meni baš i nije…), a vožnja košta oko šest eura. Ostavljam vozaču i neki bonus od eura i pol, čovjek je zaslužio, nije njemu lako sa svim tim probisvijetima koji nemaju sitnog, a neki, poput mene, čak ni domaću valutu!

„Imaš sitnog? Nemaš? Šta ćemo s tobom?“ „Pa, nije do mene, vi biste trebali imati sitan novac!...“ „Ma nemoj, svi ste vi u pravu, samo bi da vam ja menjam, mislite da sam ja narodna banka?“ - - - „Imaš sitnog? Ni ti nemaš, šta ćemo s tobom? Ajde daj to, u Subotici ću ti vratiti ostatak!“ - - - „Daj mi sitno, nemaš? Zar ni ti? Jao…“ I tako sve do Subotice.

Neće da se ženi...

Četiri sata čekanja u Subotici, sad ću ja malo u grad na kavu. Garderoba ni ovdje ne radi, kao ni po cijeloj Hrvatskoj, ali dogovorio sam se s čistačicom na stanici da mi pričuva stvari. Kružim uokolo sat-dva, pa se vraćam na stanicu i razgovaram sa ženom koja mi je pazila stvari. Iz Beograda je, ali je ovdje našla posao, nije loše, ali moglo bi i bolje, ima sina... „Zamisli, ima četrdeset godina, ali neće da se ženi, čovek! Šta da radim s njim?“  „Ha-ha-ha, imate jednog kraj sebe upravo takvog, pa što? Nije da neću, ali nije ni baš da moram, ni ovako nije loše...“  „Vi iz mlađe generacije ste takvi, ma, nije problem, budite kakvi hoćete, to vam je vaš moderan način života, pa neka vam bude...“

Vrata raja

Na šinobuse ste već zaboravili, zar ne? „Istočno od raja“ još ih ima, vožnja od sat i deset minuta bila je nezaboravna avantura: stvari su svakog časa bile na podu, papiri su se razletjeli do sredine vagona, poskakivanje je bilo melem za moju kičmu. Uza sav trud, na planu grada u koji sam buljio dobrih pola sata uspio sam pronaći sve osim hotela. Kartu čitaj i domaćina pitaj, tako nekako glasi stara mudrost - ali, iskustvo govori da se karta i domaćin ponekad ne slažu ni u čemu… „Samo pravo, prema reci, proći ćete kroz jedan semafor i jedan kružni tok, ne možete promašiti!“

Ipak! Domaćin se pokazao preciznijim od karte, pred vratima sam raja! Tuš, krevet, samo to me zanima, sutra ću početi misliti na turnir…

Senta!

Ovdje je sve u znaku festivala: u parku oslikavaju dvije velike šahovske ploče, panoi s najavom turnira svugdje su po centru, konj i top kočopere se pred hotelom: organizatori su dočekali više od dvjesto igrača i preko sto pedeset gostiju. U prelijepoj gradskoj vijećnici redaju se govornici s mađarskim, srpskim i engleskim jezikom, nitko ne davi previše, nekoliko rečenica i turnir je otvoren! Moj prvi open u vrijeme ljetnih praznika!

A - turnir je impresivan, profesionalne kategorije: šest velemajstora, petnaestak međunarodnih majstora, hrpa majstora i majstorskih kandidata. Ovdje bi mi bilo veliko dostignuće ako bih osvojio tridesetak posto bodova. No, zato je B - turnir po mojoj mjeri, ima 116 igrača, ograničen je rejtingom 2200 ELO bodova. 17. sam nositelj, što znači da ću u prvom kolu igrati sa relativno slabijim protivnikom. Šećem ulicom ispred dvorane, hrabrim se, proigravam partiju u mislima. Četiri sata kasnije prva pobjeda upisana mi je u tablicu.

Hotel Rojal, Senta

Kava za sedam kuna

„A na ulici sa svake strane… filijale, uredi… iz njih plaze birokrate… jao, ljudi, pa ja se bojim!“... Johnny, možda se ti i bojiš, čak i svoje sjene, tamo negdje na Zapadu. Ja se ovdje ničeg ne bojim, jučer sam upoznao nekoliko ljudi, danas sam doručkovao s nekoliko drugih ljudi, dojam je više nego dobar! A filijale i uredi - tu je Štulić čak i u pravu, banke na svakom koraku, više ih je nego u Čakovcu - a ovdje ih, budimo realni (kako reče jedan od mojih učenika) ima i više nego previše! Tražim dućan, voda iz vodovoda ovdje nije preporučljiva za piće, treba se opskrbiti zalihom od nekoliko litara. Cijene tek za nijansu niže od naših, jedino se cigarete osjetno razlikuju; u Srbiji je otrov jeftiniji. „Drina“ je dobra, kažu da je nekad bila i bolja, a košta upola koliko slične cigarete u mom gradu. Kavu pijem za sedam kuna, što u Čakovcu možete ostvariti samo na dva-tri mjesta, sva ostala poslužuju vam je jeftinije. Kava i pola litre izvrsnog Jelen piva razlikuju se u cijeni na taj način što je pivo za kunu jeftinije! U (po)slastičarnici izvrsno govore mađarski, srpski i albanski jezik (hajde, potrudite se naći mi slastičarnicu u kojoj ne znaju albanski!...), a Mađari su ovdje većina, ima ih preko 75%, dok su ostatak rasporedili Srbi, Hrvati, Romi, Rumunji i ostali… Ljubaznost je na visini, pitam za neku ulicu, žena me vodi kroz pola grada kako bi mi je pokazala!

Festival mladih je u punom jeku, zvuci rocka svake se večeri, do duboko u noć, čuju cijelim gradom. Ne mogu sebe prepoznati, visio bih svakodnevno tamo kad se ne bi igrao turnir, no, ovako samo slušam sa strane dok se pripremam za partije i ponekad se slatko nasmiješim kad u parku sretnem pankersko društvo nalik na moje iz Čakovca. Briga njih za turnir, oni uživaju.

Ali, uživam i ja!

Rijeka, ljudi, obale

Tisa je ljepotica ovoga grada. Šećem obalom u društvu Alina, rumunjskog međunarodnog majstora. Obojica smo zadovoljni, pobijedili smo u ovom kolu, Tisa je pravo mjesto za sređivanje dojmova i kovanje planova za sutradan. Napamet analiziramo varijante i planove u otvaranjima. Grupa igrača iz Subotice i Novog Sada ima sjedeljku na obali, pozivaju nas i nude čokoladom, sokom i pivom, priče i smijeh odjekuju daleko i duboko u noć.

Glavni sudac doista je glavni - ako nikako drugačije, doći će u prvi plan prije svakoga kola, kad dvaput udara šakom o prozor i najavljuje da crni mogu pustiti satove u pokret. Poneki bijeli pitaju: „A što da ja napravim ako mi protivnik nije ovdje?“. Gospodin Maravić ima strpljenja odgovarati i na ovakva pitanja…

Prodavač knjiga iz Kragujevca nanjušio je dobru priliku: kupio sam mu sedam knjiga za ukupno tridesetak eura, i on je to shvatio kao uvlačenje žrtve u igru - sad će mladić (u odnosu na njega stvarno sam mladić) uletjeti u žrvanj, a sljedeće knjige idu po većoj cijeni, naravno! Ali, mladić se nije uklopio u njegov horoskop, jedini trenutak slabosti imao je kad je kupio plastični upaljač s utisnutim šahovskim figurama za euro i pol… Trgovac se ne da, dolazi u salu pogledati moju poziciju, i već na sljedećoj „duvan pauzi“ komentira „da sam ga strateški potpuno nadigrao“. To je tek početak, mrežu plete nakon partije: „Igrao si majstorski! Igrao si minuciozno, kako si precizno realizovao prednost!... Svaka čast! Ajde, odaberi nešto, cena će biti povoljna!“. „Možda sutra, sad mi je potreban predah… Doviđenja!“

Međunarodni majstor Andrijević nezaposlen je, a od šaha se ne može lako živjeti, to je rezervirano samo za vrhunske profesionalce: „Znaš, nama interima organizator subvencionira neke troškove, tako je malo lakše.“  „Imam puno znanaca u Hrvatskoj, nekad sam imao i prijatelje, ali, znaš kako je… Žao mi je, želja mi je još jednom igrati u Zagrebu ili Puli, pa da onda umrem…“  „Što Gligorić misli o nama, pitam se… On verovatno prati ovaj turnir na internetu. U njegovo doba sve je to, prema ovom, izgledalo gospodski. Igrao je nedavno jedan open, nije se snašao kad je trebalo naći stol na kojem igra, a organizator je, Bogu hvala, uskočio sa figurama. Zamisli, jedan Gligorić da nosi figure sobom i postavlja ih… Eto, danas su neka druga vremena, samo je novac bitan. On verovatno misli da smo mi neki nomadi, samo se selimo s turnira na turnir… Nema više gospodskog šaha, prijatelju.“  „Kako ti stojiš? 5 iz 7? To je vrlo dobro, imaš realne šanse za nagradu, to je za amatera pristojan rezultat! Želim ti sreću, i da se vratiš i naredne godine.“

Dan za danom

Odigrati devet kola u sedam dana poprilično je naporna akcija. Jednostavna matematička računica za prvi razred osnovne škole pokazuje da se dva dana igraju po dva kola; uzmemo li u obzir da je prosječno trajanje šahovske partije tri sata (ovdje se igra tempom od 90 minuta za partiju po igraču, s dodatkom od 30 sekundi za svaki odigrani potez), od 2. do 5. kola imat ćemo rudarski posao!

Svaki laik nasmijat će se (neki slatko, neki kiselo) na ovakav zaključak: „Kakav rudarski posao, što, trčite li maraton možda? Sjedite tamo i pomičete ta drvca po ploči, jaka stvar!“. Laici nam i inače stalno presijecaju životne puteve, upadaju nam na kolosijeke kojima se krećemo, svojim plitkim razumijevanjem i nerazumijevanjem često nam zagorčavaju život, ometaju nas u poslu… - oni znaju učiteljski posao bolje od učitelja, za njih je šah penzionerska igra koja se prakticira u klošarskoj konzervi na čakovečkom placu, biljar je krčmarska igra uz koju idu divljačko nabijanje kugli po mantinelama, psovke i bacanje štapova po podu… Hvala Bogu, pobjegao sam od takvih na desetak dana, sad sam među ljudima koji znaju da je šahovska igra zrcalo snage volje, uma, koncentracije, općeg obrazovanja i kulture, inteligencije, tjelesne i mentalne kondicije… Koliko proživljavanja u duši, analiziranja, računanja, dvojbi, koliko psiholoških prijelomnica (ne, naravno, kod onih koji psihologiju smatraju učenom riječju za prevaru), koliko teških odluka u cajtnotima, kad mozak mora funkcionirati kao precizan sat?!...

György Balatoni ujutro je igrao tešku partiju, trajala je skoro pet sati. Ni ja nisam igrao puno kraće, bilo je vrlo malo vremena za odmor; pripreme za novog protivnika obavezne su nakon ručka, odrijemao sam tek kojih pola sata… Obojica stojimo dobro na tablici, imamo po tri boda iz četiri partije. Odigrano je desetak poteza u našoj partiji, protivnik gleda u poziciju, u formular, pa u sat. Već znam što to znači, tek što sam izgovorio „Excuse me…“ dograbio mi je ruku i suglasio se s remijem prije negoli sam mu ga uopće predložio! Pantomimom mi pokazuje da ga boli glava i izražava mišljenje kako je ovaj ubojit tempo od dvije partije dnevno u najmanju ruku pretjeran. Potpuno se slažem, sad smo došli do kraja te dionice, bilo je razumljivo malo uštedjeti snagu, tankirati, kako kažu tenisači… Dalje će biti lakše, po kolo dnevno do kraja turnira. Poželjesmo jedan drugome sreću do kraja i krenusmo na popodnevnu kavu i kolač. Sve ide po planu, nisam još nijednu partiju izgubio, dvije sam dobio, na kontu su dva plusa. Lov na četiri plusa, što donosi neku od nagrada, nastavlja se.

Maksimilijan Bošković je pionirski prvak Srbije, ima naslov majstorskog kandidata. Iz iskustva znam da su takvi mladići opasniji od starijih, odraslih ljudi analognih titula i rejtinga: u punom su treningu pod nadzorom kvalitetnih trenera, stalno napreduju, rejting im rapidno raste, vrlo dobro vladaju kombinacionim elementima igre. Slabe točke im mogu biti strateško razumijevanje pozicije i igranje završnica, u kojima vladaju neki drugačiji šahovski zakoni nego u otvaranju i središnjici. Odlučio sam tu loviti svoju šansu. Kad sam ustao od stola nakon četiri sata igre, bio sam ponosan na ono što sam demonstrirao: izbacivši mu jednog konja iz igre, poveo sam napad na kralja i protjerao ga preko polovice ploče na predaju. Tri plusa, izvrstan osjećaj, još samo korak do nagrade.

Najveća boljka skoro svih opena nije mimoišla ni senćanski: zadnje kolo igra se ujutro u pola devet, nije to normalno vrijeme za šah, ali što ćete kad su izgovori i više nego uvjerljivi: po završetku turnira se putuje, neki putuju daleko, valja što prije završiti kako bi se do navečer stiglo kući. Nakon petnaestak poteza imam dobivenu poziciju, golub sa 6 i pol bodova već je na grani u dvorištu. Vrabac mi je ponuđen, odbijam ga, ne mislim da je mudro prihvatiti remi u ovakvoj poziciji, to bi bilo kukavno, nikad nisam bio kukavica. Protivnik igra potez koji je lošiji od nekoliko solucija koje postoje na ploči, ali je psihološki neugodniji za mene jer cajtnot lagano kuca na vrata. Polako, iz poteza u potez, tonem prema remiju, a zatim prema porazu.

Turnir je završen, ostao sam bez nagrade. Desetak novih rejting bodova pruža neku utjehu. Pomalo žalim za propuštenom prilikom, no, uhvatit ću je možda na sljedećem turniru. Nije ostao gorak okus dok sam iz autobusa pružao Senti pozdravni pogled; bilo je lijepo, sigurno ću se vratiti!

A sad na put. Već za dva dana čeka me nova teška partija.

Моје спортско лето – турнир у Параћину

Банка је задовољна

Касно пролеће 2010, на мобилни ми долази порука колеге географа и шахисте Горана из Бара: „Хајде, друже, да одемо заједно у Параћин.“ „А кад ти дође тај Параћин?“ „Од 9. јула, турнир се зове Спортско лето, хајде да играмо заједно тамо, то је добар турнир!“

„Неће да може“, буди се у мени Срећко Шојић, „Плата ми долази тек око 12. јула, нећу имати лове, једино Сента долази у обзир…“ „Измисли нешто, позајми лову, чујемо се.“

Хе, позајмити лову, као да је то само тако, ионако стално живим од позајмица, како он то мисли? Два-три дана пребирем по глави како да то изведем, кад одједном, сине ми спасоносна мисао: видим на банкоматима некакве натписе као Master Card, Visa, шта ли му га то дође, то мора да је нека лова коју могу имати кад је заправо немам, морам проверити. Две недеље касније поносно излазим из банке с хиљаду евра које заправо немам и размишљам зашто су банковни службеници тако срећни. Чудан је тај свет финансија…

Карту сам купио месец дана унапред, злу не требало, ко зна коме ће и из каквих тривијалних разлога пасти на памет да путује у Београд; замислите да за мене, који идем да играм шах, не буде места, а дотле да се вози неки фрик који иде својој љубавници, скандал! Ипак се приоритети требају знати.

Заузео сам своје резервисано место чим је воз у Загребу постављен на колосек; опет та моја интуиција, да сам дошао само два минута касније био бих учесник разговора који је текао отприлике овако: „Excuse me, this is my place, I have a reservation for that place.“ „Шта то мене брига, ја сам купио карту као и ти. Ево, овде имаш места, седи.“ „No, no, this is my place!“ Слушам ја ово и потихо вадим карту из џепа, аха, овде све пише, нико ме неће ни дизалицом дићи с овог места.

„Слушај, ако ти нешто не паше, иди до кондуктера па се жали.“ „I don't understand you.“ „Кондуктер, иди до кондуктера!“ „You know what, you go to fuckin' conducter, not me!“

И сад овај коначно устаје и каже: „Ајде, идемо одавде пре него што га ударим.“, па се он и пријатељ удаљише, а Француз седа до мене и врти главом…

Слушам Led Zeppelin и покушавам да заспим, али никако да ми то пође за очним капцима; пар сати после присетим се да би за спавање била погоднија нека друга музика, али, шта ћеш, прокоцкао сам своју шансу. По преласку границе више и није било прилике за спавање, сад је готово: контрола пасоша, па провера возне карте, једном, двапут, трипут, четири пута. И шећер на крају, кондуктер ми довикне онако, с бока: „Јел имаш двеста куна да ти променим у динаре?“ „Не, хвала, шта ће ми куне овде?“ Мало ме чудно погледао и одустао.

Ћевабџиница без ћевапа

Директор турнира, Саша, с којим сам се упознао пре месец дана на „неутралном терену“, у Словенији, организовао је за учеснике турнира бесплатан аутобуски превоз од Београда до Параћина и натраг, свака му част! Пошто ми је остао вишак лове, тражим место где ћу појести нешто, па на аутобуској станици улећем у прву ћевабђиницу, ко је луд да вуче два кофера по граду? „Немамо ћевапа, може пљескавица?“ Ма, може, како да не! После се жалим колеги Милану, с којим сам чекао аутобус, како сам појео нејестиву пљескавицу, а он лаконски каже: „Како си је појео кад је нејестива? Ха-ха-ха. Осим тога, морао си да се распиташ мало, да си ишао, на пример, улицу-две даље, рекао да си јео најбоље ћевапе у животу!“ Истинитост његове тврдње доказана је две седмице касније, заиста сам јео најбоље ћевапе у животу, али не на аутобуској станици…

Чекамо пола сата од предвиђеног поласка, неки Рус је у питању. Наравно, тог Руса смо чекали исто толико и на повратку из Параћина – ко једном касни, увек касни, стара је пословица коју сам сам измислио.

Климе ми дајте, климе!

Прво што сам угледао из хотелске собе осам је фабричких димњака. Дим дува на супротну страну од града, добро, то је данас тако, а како ће бити сутра? И сутра је било тако, и прекосутра, сваког дана је било тако. Мора да су пре педесет, осамдесет или сто година они коју су уводили индустрију у овом крају прво имали детаљне консултације с метеоролозима. За разлику од ових шалабајзера данас, који најпре нешто изграде, а тек после се питају какав ће бити утицај тога на околину. Но, ако ме није средио дим, замало да ме среди нешто друго: таман сам се био истуширао и припремио за вечерњи излазак, кад зачујем звук авиона, и то не једног или два него целе ескадриле! Шта је ово, можда је Срећко Шојић у међувремену ушао у владу и постао министар одбране? Напад на град био је, сазнах нешто после, напад на комарце. Какве комарце, Бога му пољубим, ниједног нисам ни чуо ни видео свих ових дана овде! А добро, ваљда они знају…

Параћин

Три или четири дана пошто сам стигао овамо, кад су врућине постале неиздрживе, опазио сам у углу собе неку машину, шта је то, аха, мора да је клима! Сад ми постаде јасно чему служи онај чудни даљински што стоји на телевизору крај онога који ми није био чудан. Е, сад ћемо ми то покренути, искористићемо благодати модерне технологије. Након пола сата одустајем од намере и препуштам се ваздуху очишћеном од комараца и температури од 30 степени.

И, док се тако излежавам, чујем дум-дум-дум-дум на вратима собе. Ко је сад то, хоћу да спавам, немојте ме сад… Горан је, донео је неке базе са српским играчима, „то ће ти добро доћи за припреме, хајде, стави то на рачунар!“ „Дај, стави ми ти, не да ми се, спава ми се…“ Седа за сто и одмах чујем крик: „Шта је ово, па кол'ко ти овдје имаш база?“ „А шта ја знам, пет, седам, десет можда?“ „Зашто све не ставиш у једну базу, шта компликујеш, па ти уопште не знаш гдје ти је шта!“ „Стави ти, мени се не да. Спава ми се.“ „Јао, шта је ово? Не радиш добро, друже!“ „Добро, ти поправи…“ Окреће се и врти главом док ме гледа како се излежавам и церекам.

„Слушај!“, каже он након што ми је средио базе, „Сјутра идемо на излет.“ „А, је ли? А камо?“
„У Ресавску пећину, то је око 60 километара одавде, то морамо да видимо. Ми смо географи, не смијемо то да пропустимо! Не брини, нијесам ништа препустио случају, договорио сам да таксиста дође по нас и да искључи таксиметар на пола пута, ха-ха-ха.“ „Хе-хе, добро си то припремио, а хоћемо ли се вратити до почетка кола?“ „Ма, не брини, стижемо ми већ на ручак! У повратку ћемо посјетити манастир Манасија, све сам организовао!“ „Yes, sir!“

До Ресавске пећине стигосмо таман на почетак радног времена, а тада нас приземљише констатацијом да смо стигли прерано. Засад смо једини гости, па, „ако бисмо могли да причекамо још мало да се скупе људи…“ Чекамо још читав сат, има нас сад чак четворо, и жена нас уводи унутра. Горан одмах вади фотоапарат и почиње с окидањем првих блицева. „Овде је фотографисање иначе забрањено, али, ајде, ако желите окинути неколико пута…“ „Да, да, неколико пута.“, каже Горан и по изласку ми се хвали како смо направили око четрдесет слика. Што се мене тиче, својим мобилним нисам баш могао нешто снимити, апарат немам, али понео сам добар сувенир – чворугу на глави коју сам зарадио налетевши на један сталактит. То ми је дало добру идеју да деци у школи убудуће оригиналније објашњавам разлику између сталактита и сталагмита: сталактит вам је онај од којег добијете квргу на глави, а на сталагмит можете да се набодете, не д'о Бог, извесним делом тела…

Пећина је прекрасна, открили су је сасвим случајно пре тридесетак година и сад је туристичка атракција, само штета је, мислим, што није боље рекламирана и што прилазни путеви нису бар мало бољи.

Такви путеви воде нас и до манастира Манасија, који се увелике обнавља. Ушли смо у цркву, погледали гроб деспота Стефана Лазаревића, поразговарали с људима, купили манастирски мед и свеће, и ето нас натраг према Параћину!

Манасија

Гладан сам као вук, сад ћу да слистим цео ресторан, само да што пре дођемо. „Шефе, заустави кола!“, каже Горан, а таксиста га у чуду погледа. „Заустави, да опалим пар фотки.“ Ах, добро је, опалио је пар фотки, настављамо пут, гладан сам већ као слон. „Дај, и овде заустави. Дамире, погледај како красна природа!“ „Да, а видиш ли и каквог зеца или фазанку? Мене то више занима у овом тренутку.“ Брига њега. Излази из кола и хвата најбоље кадрове. Ја већ гладан као кит, кад ће већ једном тај Параћин…

Крекетуше крекећу

Долазећи у Параћин, возио сам се главном улицом до хотела. Још исто вече излазим у град и нешто ме чуди: у главној улици река људи и ни један једини аутомобил! Шта је сад то? Објаснише ми одмах: главна улица се у осам увече затвара за саобраћај и постаје пешачка зона. Шећем градом с омањим друштвом, тражимо неко место да седнемо на терасу. Кафића у изобиљу, избор није лаган, а са стране, сами штандови с колачима, палачинкама, кокицама, импровизована игралишта где до дубоко у ноћ деца играју кошарку, стони тенис, фудбал… уз кафиће велика платна на којима се гледају филмови, утакмице са светског првенства у фудбалу, пушта се музика. Један или два кафића имају и живу музику, мини бендове с гитаром и клавијатурама. Ово је рај за туристе, мислим ја и одлучујем да сваког дана будем овде, тако нешто се не пропушта.

При повратку ме, с реке Црнице, дочекује онај већ добро познати звук: креееее! Жабе раде у све три смене, не пада им на памет да престану. Пробудим се усред ноћи – крееее! На доручку – кре – кре – креее, играм партију – креее, крее! Убрзо сам се навикао на то, тако да ми је на одласку чак било и жао што их више нећу слушати.


Турнир сам одиграо до петог кола као шахист, а од шестог до деветог као коњ. Нећу да трошим речи на то, тек узгред: никад нисам лошије прошао ни на једном турниру. Аутобус је спреман, поздрављам се са Сашом, који је све ово изванредно организовао, и, без обзира на то што сам прошао лоше, одлучујем да се видимо и следеће године. А сад правац – Сента, тамо већ сутра почиње турнир!

Први или четврти?

Воз Београд – Суботица полази у 18:30, биће цајтнота, већ сад сам уверен у то. Осморица крећемо за Сенту, неколико Руса и Украјинаца, један Румун и ја. У Београд смо стигли у 18:10, сад треба што брже пропешачити од аутобуске до железничке, па иако је једна „прислоњена“ на другу, није то тако кратак пут… Руси и Украјинци нешто гледају у возни ред аутобуса, само губе време, нема аутобуса за Сенту, браћо моја, следите мене, ја имам комплетан план на овим папирима! У реду, кажу они, ти си вођа пута. Него шта да јесам! Ходамо као да смо на олимпијским играма и као да нам медаље зависе од тога. Пред благајнама по неколико људи, а већ је 18:23! Гурамо Алина у ред, он добро говори српски. „Осам карата за Бачку Тополу“, каже он, а жена га погледа искоса: „А јел може једна карта за осам људи, биће брже.“ „Може, може, како да не.“ На перон излазимо у 18:28, пише да воз полази с првог, а ја ту видим неку наранџасту лимену кутију, ово гарант не вози према Суботици, брзо, где је какав железничар? „Тај вам полази са четвртог, пожурите!“. Као без душе долећемо на четврти перон, отправник је већ дао знак за полазак, кад види – јури нас осморо и вичемо: „Не, не, заустави!“

Пола сата касније осам мајица сушило се на седиштима, на смене смо одлазили у wc на пресвлачење.

Бачка Топола, пола једанаест увече, зовем такси службу. „Има нас осам за Сенту, можемо ли то организовати?“ „Може, како да не, сад ћу ја доћи и позваћу још једног, одмах ћемо.“ Први стиже одмах и пола екипе се укрцава, кад оно – стижу још двојица! Зашто двојица? Одмах сам сазнао – то су били „наши“, а онај први је био падобранац који је нањушио посао из даљине и улетео наслепо. „Мали, не понашаш се у реду, то ми стално радиш, престани већ једном с тим улетавањем!“ „Дај, немој да компликујеш, морам и ја нешто да зарадим.“

Око пола дванаест гледам са стране добро ми познате силосе. Широк осмех, златан зуб – goodbye Параћин, good evening Сента!